U zabitoj kineskoj provinciji živio je siromašni seljak.

Rano je izgubio ženu, a veći dio života proveo je radeći najgore poslove. Svake nedelje bi zarađivao šaku pirinča, kako bi prehranio sebe i svog sina jedinca kojeg je neizmjerno volio. Naučio ga je da čita i piše, da bude pravičan i pošten i to je bilo sve što mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.
Neposredno pije nego što je izdahnuo, otac je izvadio dvije kutijice, crnu i bijelu, te rekao sinu: „Na žalost, nemam šta da ti ostavim osim ovoga. I zapamti - dobro ih čuvaj. Kada ti jednoga dana bude teško, najteže u životu, otvori bijelu kutijicu. Crnu čuvaj, i otvori je kad osetiš da si najsretniji u životu."
Mladić je dostojno ispratio oca, a onda spakovao svoju zdjelu za hranu, štapiće, šaku pirinča u džakčić, prebacio preko ramena, a one dvije kutijice, okačio o ogrlicu i krenuo u svijet da se bori za svoj život. Radio je najteže poslove kod gazda koji su ga izrabljivali. Bio je veoma nesretan. Lutao je bespućima, spavao po šumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Bio je sretan kada bi ga pustili da spava u štali kraj životinja. Jednog jutra se probudio i vidio da su mu čak i onaj džakćić sa hranom ukrali. Činilo mu se da više nema razloga da nastavi da se muči, odlučio je da oduzme sebi život.Krenuo je ka seoskom mostu i prije nego što je učinio posljednji korak, sjetio se očeve bijele kutijice. Otvorio ju je drhtavom rukom i razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: „Ovo će proći !". Očeva poruka ga je prenula, dala mu novu nadu...
Zaputio se ka obližnjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla da uđe kroz gradsku kapiju, jer niko nije umio da pročita šta piše na velikoj tabli. Mladić je prišao, pročitao im glasno šta piše i pomogao da prođu. Poslije nekoliko dana koje je proveo po gradskim trgovima, pronašao ga je kraljev sluga i rekao mu da je kralju hitno potreban pisar, a da je čuo od seljaka koji su nedavno došli u grad, da on zna da čita i piše.
Iznenada je dobio dobar posao, te mu je bilo mnogo lakše.
Radio je mirnih ruku i čista srca. Svima je izlazio u susret. Kralj je bio veoma strog, ali i pravedan čovek i znao da uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagrađivao, a vrlo brzo mu je odvojio i dio dvora, u kome je mladić počeo da živi. Što je vrijeme više prolazilo, kralj ga je više volio, te je na kraju odlučio da ga oženi svojom ćerkom. Uskoro je mladić postao kralj koga su svi voljeli, bio je veoma bogat, a sa kraljicom je živio u sretnom braku, uz mnoštvo djece. Jednog dana sjedio je na trijemu, gledao bezbrižno u daljinu i shvatio da je savršeno sretan. Sjetio se svih svojih očaja, svoje želje da svojevremeno umre, sjetio se oca i crne kutijice koju mu je otac na samrti dao.
Otvorio je kutijicu i razvio malu pirinčanu hartiju na kojoj je pisalo: „I ovo će proći !".